February 22, 2012
The Promise: Darkness on the Edge of Town
February 20, 2012
Those who can't do teach...
(...Those who can't teach, write about those that do and teach.)
Već neko vreme mi se ova rečenica mota po glavi... uhvatila sam je u prolazu, na TVu... negde u vazduhu. Zanimljivo zvuči iz više razloga. Glavni je taj što sam iz one grupe koja "Can do" prešla u ovu koja "Teach", a u slobodno vreme spadam u ovu treću koja "write about those that do and teach".
Posle nešto više od 11 godina rada po beogradskim advertajzing (volim ovo da napišem srpski) agencijama, počela sam da predajem u školi. Zimski semestar se završio, danas konačno počeo letnji. Nije mi prvi put da radim tako nešto, ali mi je prvi put da to radim u ustanovi u kojoj su studenti a ne đaci i u kojoj pišem potpise, ocene i bodove u indeks. Moram priznati da sam danas imala tremu...nije mala stvar upisati ocenu u indeks! E, sad, po Bolonji nije dovoljno (kao nekad) samo upisati ocenu i staviti potpis, već se upisuju bodovi sa predavanja, bodovi sa vežbi, bodovi sa predaje radova, bodovi sa ispita, ocena, šest potpisa uz to...ali se ne daje litar krvi, to je dobro.
Prvo predavanje danas - Istorijski razvoj plakata, pojam plakata i njegova forma - kako piše u planu i programu. Priznajem, zvuči malo socijalistički ali tako zvuči i "plan i program", zar ne? Uradila sam domaći, spremila prezentaciju (Bolonja takođe voli Power Point prezentacije), pronašla gomilu primera, sve lepo skockala i onda pomislila da je previše. Previše informaicija, previše primera...ali nije pogrešno. Ipak je tu, sve što treba da bude tu - prvi litografski plakati, prvi plakati koji reklamiraju proizvode, ratni i politički, muzički, pozorišni i filmski. Odlučila sam da zadržim sve i da vidim koliko će da izdrže. Kad krenu da im padaju glave, zaustavljam se i ostavljam za drugi čas. Ovde moram da objasnim jednu bitnu stvar. Strah svakog profesora je da će na predavanju biti tišina. Ona zlokobna koja ne prestaje ni kada postavite pitanje. To znači da ono što pričate niko ne sluša i da ih apsolutno ne zanima. Pri tom, iako su današnja deca nezainteresovana i teško ih je pokrenuti, ipak su gladni informacija. Ako uspete da ih zainteresujete onda je to vatromet mišljenja! Potrebno je izazvati diskusiju, makar je vodilo onih nekoliko koji se stalno busaju za reč. U nekom trenutku će se smoriti oni što stalno ćute pa će da puste glas od sebe. I tako i bi. Izdržali su do sve do kraja, pričali, diskutovali, delili svoje mišljenje. Ukratko - potpuno uspešan dan.
Sada ću da se vratim na temu i prvu rečenicu... "Those who can't do teach." A kako? Kako neko ko ne može/ne ume da radi može da predaje? Ok, teoriju je u današnje vreme lako sakupiti. Malo internet, malo knjige, po nešto se skenira, po nešto zaGoogle-a i eto ga predavanje. Ali... šta priča neko ko nema praktičnog iskustva i čije znanje/umeće/iskustvo zapravo prenosi? Tuđe!? Jako klizav teren, jer kada dobijete konkretno pitanje treba na njega da date i konkretan odgovor. Smislen i primenjiv. Sem toga, treba da pokažete i entuzijazam, jer to je ono što pokreće ljude - entuzijazam izaziva entuzijazam!
Kada sam bila učenik, u Dizajenrskoj školi, predavali su mi profesori koji su radili u Politici i Spektri. Od njih je imalo šta da se nauči. Bili su autoritet bez da dižu glas, a nisu ni imali potrebe da to rade, jer smo mi slušali i upijali svaku reč. To što ih i dan danas pominjemo i potežemo kao neko merilo stvari, govori samo za sebe...i njih...a i nas. Biće da nisu uzalud traćili vreme sa nama.
Jel sam potukla tu glupu teoriju sa početka priče? Nadam se da jesam, jer ...mnogo sam se trudila.
Ako uporedim one dane kada sam odlazila kući iz agencije i današnji dan, podjednako sam umorna, ali sam danas daleko srećnija. Imam osećaj da sam uradila nešto bitno - pokrenula dvadeset glavica da misle same i naprave nešto novo. Da li mi nedostaje onaj agencijski adrenalin - naravno da nedostaje, ali to je samo to - adrenalin. On dođe i ode. Zadovoljstvo rada sa malim živim ljudima traje mnogo duže.
p.s. ......and those who can't teach - teach gym! ;)
Posle nešto više od 11 godina rada po beogradskim advertajzing (volim ovo da napišem srpski) agencijama, počela sam da predajem u školi. Zimski semestar se završio, danas konačno počeo letnji. Nije mi prvi put da radim tako nešto, ali mi je prvi put da to radim u ustanovi u kojoj su studenti a ne đaci i u kojoj pišem potpise, ocene i bodove u indeks. Moram priznati da sam danas imala tremu...nije mala stvar upisati ocenu u indeks! E, sad, po Bolonji nije dovoljno (kao nekad) samo upisati ocenu i staviti potpis, već se upisuju bodovi sa predavanja, bodovi sa vežbi, bodovi sa predaje radova, bodovi sa ispita, ocena, šest potpisa uz to...ali se ne daje litar krvi, to je dobro.
Prvo predavanje danas - Istorijski razvoj plakata, pojam plakata i njegova forma - kako piše u planu i programu. Priznajem, zvuči malo socijalistički ali tako zvuči i "plan i program", zar ne? Uradila sam domaći, spremila prezentaciju (Bolonja takođe voli Power Point prezentacije), pronašla gomilu primera, sve lepo skockala i onda pomislila da je previše. Previše informaicija, previše primera...ali nije pogrešno. Ipak je tu, sve što treba da bude tu - prvi litografski plakati, prvi plakati koji reklamiraju proizvode, ratni i politički, muzički, pozorišni i filmski. Odlučila sam da zadržim sve i da vidim koliko će da izdrže. Kad krenu da im padaju glave, zaustavljam se i ostavljam za drugi čas. Ovde moram da objasnim jednu bitnu stvar. Strah svakog profesora je da će na predavanju biti tišina. Ona zlokobna koja ne prestaje ni kada postavite pitanje. To znači da ono što pričate niko ne sluša i da ih apsolutno ne zanima. Pri tom, iako su današnja deca nezainteresovana i teško ih je pokrenuti, ipak su gladni informacija. Ako uspete da ih zainteresujete onda je to vatromet mišljenja! Potrebno je izazvati diskusiju, makar je vodilo onih nekoliko koji se stalno busaju za reč. U nekom trenutku će se smoriti oni što stalno ćute pa će da puste glas od sebe. I tako i bi. Izdržali su do sve do kraja, pričali, diskutovali, delili svoje mišljenje. Ukratko - potpuno uspešan dan.
Sada ću da se vratim na temu i prvu rečenicu... "Those who can't do teach." A kako? Kako neko ko ne može/ne ume da radi može da predaje? Ok, teoriju je u današnje vreme lako sakupiti. Malo internet, malo knjige, po nešto se skenira, po nešto zaGoogle-a i eto ga predavanje. Ali... šta priča neko ko nema praktičnog iskustva i čije znanje/umeće/iskustvo zapravo prenosi? Tuđe!? Jako klizav teren, jer kada dobijete konkretno pitanje treba na njega da date i konkretan odgovor. Smislen i primenjiv. Sem toga, treba da pokažete i entuzijazam, jer to je ono što pokreće ljude - entuzijazam izaziva entuzijazam!
Kada sam bila učenik, u Dizajenrskoj školi, predavali su mi profesori koji su radili u Politici i Spektri. Od njih je imalo šta da se nauči. Bili su autoritet bez da dižu glas, a nisu ni imali potrebe da to rade, jer smo mi slušali i upijali svaku reč. To što ih i dan danas pominjemo i potežemo kao neko merilo stvari, govori samo za sebe...i njih...a i nas. Biće da nisu uzalud traćili vreme sa nama.
Jel sam potukla tu glupu teoriju sa početka priče? Nadam se da jesam, jer ...mnogo sam se trudila.
Ako uporedim one dane kada sam odlazila kući iz agencije i današnji dan, podjednako sam umorna, ali sam danas daleko srećnija. Imam osećaj da sam uradila nešto bitno - pokrenula dvadeset glavica da misle same i naprave nešto novo. Da li mi nedostaje onaj agencijski adrenalin - naravno da nedostaje, ali to je samo to - adrenalin. On dođe i ode. Zadovoljstvo rada sa malim živim ljudima traje mnogo duže.
p.s. ......and those who can't teach - teach gym! ;)
February 19, 2012
February 18, 2012
February 15, 2012
February 13, 2012
February 04, 2012
February 03, 2012
Subscribe to:
Posts (Atom)