iPhoto subota

Your.garden

Gonzo Dogs

Cd je izašao i zvuči baš dobro. Na njemu je radilo puno ljudi i svi sa dobrom voljom i uživanjem. Verovatno je to bilo presudno. Sajt je još uvek u fazi izrade i nadamo se da će uskoro sve biti skockano, pa će moći i pesme da se kupuju preko neta.

Hašiš klub - Bojan Brukner

Kao i svake godine, na sajam odem sa određenom namerom da kupim jednu knjigu, domaćeg, mladog pisca. Nekad je to neko čiji blog pratim, nekad je neko koga apsolutno ne poznajem pa tek posle saznam da imamo zajedničke prijatelje, a nekad (kao sad) neko ko mi je kolega s posla.
Odmah da razjasnimo - ja ne volim da čitam knjige o bombardovanju i ratu. Tog dela vremena se slabo sećam jer su se kasnije desile neke druge stvari i potpuno zasenile taj strah koji se dešavao svuda okolo. Ne kažem da treba da se zaboravi i ne kažem da ne treba pričati i pisati o tome, samo je meni to jako daleko.
Odmah da razjasnimo i to - ja sam došla kući sa sajma, otvorila knjigu da malo zavirim šta tu piše i pročitala je celu.
Hašiš klub je bio tajno društvo nastalo polovinom XIX veka. Okupljalo je najelitnije umove Francuske toga doba. Sastajalo se svakog prvog u mesecu u hotelu Lauzum. E, sad vi znate odakle naziv, ali i dalje ne znate o čemu se radi u knjizi... Radnja knjige se dešava u vreme bombardovanja Beograda 1999. godine u naselju Rakovica. Sklonište i ta prva noć, od koje niko nije znao šta da očekuje, ponovo okupljaju jedno malo društvo koje je odraslo i igralo se baš tu. Kako svi ti likovi podnose veštački izazvan vakum u vremenu i relativno ograničenom prostoru pročitajte sami. Možda ćete se prepoznati. Ja jesam. Pošto ne volim da prepričavam knjige (a ni filmove) ovde ću da se zaustavim. Reći ću još i to da mi se dopalo kako je knjiga pisana - iz prvog lica, lica glavnog junaka, posmatrača, učesnika i inicijatora dešavanja kroz koja to društvo prolazi. Dopao mi se njegov unutrašnji život i momenti nestajanja. Umeće samoće čak i kad su svi tu.
Ono što mi se nije dopalo je cena knjige - 200din. Mislim da je previše niska. Kada prođete po drugim štandovima i shvatite šta se prodaje za taj novac, onda vam postane jasno da ova knjiga treba da košta više.Možete je naći na štandu Admiral Books-a (kada uđete u halu, krenite levo i sa desne strane posle štanda Booke, naići ćete na njih.)

I bi taj sajam...

Ja volim knjige...to ste možda do sada shvatili a možda i ne. Sajam knjiga je za mene podjednako bitan kao, recimo, odlazak na more. Ja ne pozajmljujem knjige na čitanje, ja ih kupujem. Ne volim pritisak, koji verovatno sama sebi pravim, da moram brzo da procitam pa da vratim. Ne volim da čitam na silu i na-vrat-na-nos. Ja volim da uživam dok čitam...skoro isto onoliko koliko voliom da uživam dok pišem. Dakle, sajam Knjiga je događaj za koji se sprema dva meseca u nazad. Štekuju se pare da se kupi svašta nešto lepo i da se to onda jedva odnese kući. Busom. Ne, mi imamo auto sada, ali na sajam idemo busom. Jednostavno takav je red. Ako se niste gurali na onoj stanici preko puta sajma i dočekali polupraznu 88-cu, kao da niste ni bili. Onda uvalite dupe na hladno sedište busa i jedva čekate da dođete kući i uživate u ulovu. E, sad, ima jedan bitan momenat....
Dok ste na sajmu i birate šta žarko želite da imate i sa čime ćete pod miškom otići kući, čini vam se da je gomila koju vučete sa sobom baš velika. U glavnom i jeste. Bila.
Ove godine nije. Ne zbog para, para je bilo i uvek ih bude... zbog knjiga.
Ove godine sam izašla sa sajma nekako tužna. Beli put - ništa novo, sve što me zanima kupila sam na prošlom i pretprošlom sajmu. M&M isto. Laguna mi nije dovoljno zanimljiva, ja ne volim literaturu za široke narodne mase i to "da se svidi svakom". Geopoetika - u glavnom sve imam, mada sam dodala još dva Džulijana (u nekoj budućnosti ćemo se on i ja ipak lepo družiti). Donela sam kući malo knjiga.
- Korto Maltese, Venecijanska bajka
- Buntovnici (treci deo iz kompleta Prognana bića i Vile i zmajevi
- Enki Bilal, trilogija Nikopol
- Džulijan Barns, Ljubav, itd. i Pre nego što me je srela
- Bojan Brukner, Hašiš klub
...i to bi bilo to u glavnom. Ok, kriza je. Ok, slabo se kupuju knjige pa se slabo i izdaje. Ok. Ali štandovi ne izgledaju kao da je kriza. Sve je spolja jako bogato i lepo. Ali...
Možda odem još jednom do nedelje. Prosto da se uverim da je stvarno tako kako mi se učinilo.

Subota

Kada sam prvi put čula ovu stvar, ćale i ja smo bili u autu, na granici, vraćali se iz Sorije. Bila je noć i padao je najgušći sneg koji sam ikad videla. Pomislila sam kako je najbolja pesma na Zooropi ona koju ne peva Bono.
...jutros sam se probudila uz radio i ovo je prvo što sam čula.

Mačeća posla

Pre nekoliko dana, Srećko je došao kući kao i uvek. Malo klopao i namestio se da spava. Sve je izgledalo sasvim normalno. Sutra dan ujutru je ostao da se razvlači po kući i nije tražio da ide napolje, ali ni to nije bilo preterano čudno za njega. Kada sam se popodne vratila kući i našla ga na istom mestu u potpuno istoj pozi u kojoj sam ga ostavila, shvatila sam da ipak nije sve kao inače i da mu se nešto dešava. Prestao je da jede i samo je spavao. Odveli smo ga kod veterinara, izmerili mu temperaturu - 40,1. Zabrinjavajuće. Uradili su mu sve te neke testove, bubrezi, jetra, smrtonostne mačije bolesti....sve je u granicama normale. Jetra malo slabija ali je i to u datoj situaciji bilo normalno. Olakšavajuča okolnost - nije smrtonostno... ali nije ni dobro pošto ne znamo tačno šta je, a on odbija hranu. Posle 72 sata gladi, mačiji organizam ulazi u fazu koja može da ima vrlo ozbiljne posledice. Stavili su mu infuziju, onda je usledilo hranjenje na špric i samo tečnost, pa druga tura infuzije, pa treća...nekoliko inekcija na koje se jaaaako bunio. Malo je živnuo! I tako malo po malo, samo što se nije oporavio.
Svake godine, kada počne uništavanje glodara po kraju, na vratim zgrade osvane obaveštenje kada počinje i koliko će trajati, da bi svi koji imaju kućne ljubimce mogli da zaštite iste. Ove godine se to obaveštenje nije desilo. Srećko je navatao nekog otrovanog mišonju i malo se poigrao s njim. Sva sreća pa ne jede ništa napolju, inače bi sve ovo bilo mnogo gore.

Artistic Bungalows

Flickr

Petak i Sunny Day

Dno dna

Sticajem raznih okolnosti neko vreme sam bila prijavljena u ULUPUDS-u, a ne u agenciji u kojoj radim. Sticajem nekih drugih okolnosti, danas sam krenula da se odjavljujem i imala veoma zanimljiv dan. Sad vi verovatno očekujete da vam zakukam na neljubaznost i užas po šalterima. E, pa neću. Zapravo, u Nemanjinoj sam naišla na potpuno ljubazne i predusretljive ljude. Glavno zlo se desilo na drugom mestu - u banci.
Kada imate status samostalnog umetnika, sami se prijavljujete i sami odjavljujete, sami overavate zdravstvenu knjižicu. To znači da ste dužni da posetite Nemanjinu broj 30, kao i poresku upravu na opštini na kojoj ste prijavljeni sa mestom boravka. Da bi ste završili sve poreskoj, treba vam, između ostalog, listing uplata iz banke.

Mesto dešavanja: Reiffeisen banka, suvi centar grada
Dobar dan. Treba mi listing uplata na moj račun u tom i tom periodu. Gospođa operater me pogleda snuždeno i pita jel sam sigurna da mi baš to treba, pošto su počeli da naplaćuju listing 50 dinara po strani. Nije da se ja tu nešto pitam, moram da ga predam sa ostalim papirima. Štampajte, kažem ja, pa koliko god da košta. Odštampa, izbroji, 550 dinara. Odem na blagajnu da platim. Otvorim novčanik i pomislim kako je super što sam podigla pare sa bankomata i dobila novčanice od 500 dinara, imam tačnu sumu. Pružim novac, devojka na blgajni provuče novčanicu od 500 kroz aparat, onda je pipne prstom i krene da okreće telefone i da se raspravlja sa nekim. Meni se ne obraća, ali shvatam da nešto nije u redu. Otprilike je rasprava bila u smislu da ona zove nekoga da dođe do blagajne, taj neko neće i ona drsko odgovori kako su se dogovorili da u takvim situacijama nije ona nadležna. Tu mi je već jasno da nešto nije u redu sa novčanicom ali pošto sam je podigla sa njihovog banomata, ne potresam se. Prilazi mi gospođa s leđa, preko mog ramena uzima novčanicu i kaže mi da pođem s njom. E, tu mi postaje jasno i šta nije u redu sa novčanicom. Gospođa me uputi u onaj zatvoreni prostor, drugu blagajnu, gde su oni iza stakla i na dugme vam otvaraju i zatvaraju vrata. Ulazim i primetim da je u sekundi skinula onaj tag sa imenom sa revera. Počinje sa pričom kako sam napravila krivično delo i kako ona mora da zove policiju, jer sam pokušala falsifikovanim novcem da platim u banci. Ja joj ljubazno objasnim da sam novčanicu dobila na njihovom bankomatu i da greška nije moja već njihova. Ona mi kaže kako nju ne interesuje šta je u bankomatu i nudi mi dve opcije - ili da ja pocepam novčanicu ili da ona zove policiju. Tu već počinje da histeriše na mene. Objasnim joj da meni ne pada na pamet da cepam nikakve novčanice i pitam je kako će da reši moj problem, pošto ispada da su me pokrali. Ona opet kreće da se dere na mene i da mi preti policijom. Pokušam da joj objasnim da nemam ništa protiv policije i da možda i treba da ih pozove, pošto će možda oni znati da mi pojasne kako mi je banka u kojoj imam tri računa i nekoliko kartica dala falsifikovan novac. Ona histeriše, maše onom jadnom novčanicom i tera me da je pocepam. Tu već počinjem da osećam bes i shvatam da ne mogu ništa da uradim, da čak ne mogu ni da izađem iz prostorije kad ja poželim, da imam sa druge strane stakla nenormalnu ženu i problem! Na pitanje da li mogu da pričam sa njenim šefom, ona mi jaže da je ona glavna. Na moje odbijanje da cepam, ona mi opet preti policijom. Potpuno suluda situacija! Odustala sam od lepog ponašanja i pustila sav bes napolje. Rekla sam joj da ako želi može da je pocepa sama, ja nemam s tim ništa. Ako želi da zove policiju neka to uradi odmah. Objasnila sam joj da samo budala može da dođe u banku sa novcem za koji zna da je falsifikovan i ponovo je pitala kako će da mi nadoknadi novac koji su mi pokrali. Onda sam je pitala da li mogu odmah da ugasim sve svoje račune koje imam kod njih, a ona je rekla da mogu, otvorila mi vrata i uzela da cepa novčanicu i baca u kantu. Otvorila mi je vrata, a ja sam uradila prvo što mi je palo na pamet - zalupila ih iz sve snage. Učinilo mi se da se nisu dovoljno jako zalupila.

Kada sam izašla napolje počela sam da se tresem od besa. Stajala sam na Terazijama i pitala se JBT, GDE JA TO ŽIVIM!? Potpuno glupa filmska situacija - podigli ste keš na mašini i sve se pretvorilo u noćnu moru.
Do popodne sam se malo pribrala, izvrtela ceo događaj u glavi i ostala da se dvoumim da li da pišem o tome ili ne. Ima tu nekoliko bitnih stvari o kojima nikada ne mislite...

Prva - novac koji podignete sa bankomata, kada dospe u vaše ruke više nije nadležnost banke i nemate nikakav dokaz s kojim možete da se zaštitite. Jedino što možete je da verujete da ga je banka proverila i da je ispravan. Vi ne možete da ga proverite. Ako uđete u banku da ga proverite može da vam se desi isto što i meni.

Druga - devojoka na blgajni se raspravljala preko telefona sa Gospođom oko toga ko je nadležan za takve situacije! Prvo što mi pada na pamet je da je takvih situacija bilo još!!

Treća - koliko se sećam cepanje novčanica je kažnjivo.

Četvrta - koliko se sećam sav nevažeći, oštećeni ili lažni novac mora da se prijavi Narodnoj banci, a ne da se pocepa i baci u kantu. Pošto ga je Goposđa pocepala, to samo može da me navede na to da sam bila u pravu - već im se dešavalo da imaju falsifikovani novac i ne žele da ga prijave, jer im to pravi veliki problem.

Peta - histerija je počela kad sam rekla da je novac njihov a ne moj.

Meni tih 500 dinara ne znači mnogo u životu, ali znam da ima ljudi kojima znači. Koji imaju mizerno malu platu i kojima je svaki dinar bitan. Šta oni rade u ovakvoj situaciji? Mi banci dajemo svoj novac, a ne oni nama njihov. Zbog toga je ovakvo ponašanje zaposlenih potpuno neprihvatljivo i uvredljivo. Em im date novac, em vas vozaju za isti, em vam uvale lažni, em vam naplate i sveko "dobar dan" a kamo li listing koji su inače dužni da vam dostavljaju besplatno....em još imate situaciju u kojoj vas tretiraju kao najveći ološ. Ne znam koji mi je momenat simpatičniji - onaj kad je ušla u siguran prostor sa druge strane stakla, onaj kad jebrzo skinula karticu sa imenom ili onaj kad je besno pocepala 500 dindži.
Naravno da mi je jasno da je moglo da se desi svakoj banci da im promakne lažni novac, ali TO ponašanje...
Gašenje račina će me koštati oko 2000 dinara.
Smešno je to što od sada neću više imati strah da će neko da me opelješi na ulici kad podignem keš sa bankomata. Imaću strah da će banka opet da me uradi za sitnu lovu!