Petak pred radni praznik nekako ovako zvuči

Lou Reed and Laurie Anderson

Džulijan i ja

Prvu knjigu Džulijana Barnsa sam dobila na poklon od Darka. Previše sam zvocala kako uvek napravi haos u kuhinji pa sam, naravno, dobila knjigu "Cepidlaka u kuhinji". Tada sam prestala da zvocam. Čak ništa nisam rekla ni kada je uspeo da zapali kuhinjsku krpu. Nekako mi je posle te poklonjene knjige sve bilo smešno. Knjigu nikada nisam pročitala do kraja. Onda je izašao "Sto od limunovog drveta" i ja sam ga otvorila u knjižari, počela da čitam, svideo mi se i kupila ga. Donela kući i nikad pročitala. Isto se desilo sa "Troje", "Folberovim papagajem" i "Istorijom sveta u 10 1/2 poglavlja" - otvorila sam ih u knjižari, počela da čitam, donela kući i nikad pročitala. Jedne godine je čak Darko u Irskoj upoznao neke Džulijanove prijatelje i silno se s njima ispričao. Da se razumemo, meni se sviđa kako čovek piše i čitaju mi se baš njegove njige, ali nikako da odmaknem od prvih 30ak strana. Pošto imamo tu naviku da čitam po nekoliko knjiga, razbacanih po kući, onda ih čitam kako se gde zateknem. Neka uvek prevagne, ali nikako Džulijan. On sedi na polici i čeka.

Nedostaje mi vreme za čitanje knjiga. Ne znam tačno kako se to desilo. Možda kada sam promenila posao i počela da radim više. Kada dođem kući, jedem pred TVom ni ne znajući šta gledam. Zaspim jako umorna i jedva se probudim ujutru. Prođe dan. Pošto me ne napušta entizijazam, ja nosim knjige sa sobom. Sve kao ako-ne-budem-imala-šta-da-radim-na-poslu. To se ne dešava.

I tako gledam ja tog Džulijana na polici, gleda on mene. Dođe mi da mu kažem "izvini" svaki put kad prođem pored police. Sve se nadam... možda od sledeće nedelje...ko zna.

Drvomrzci

Kada sam bila mala imali smo veliku trešnju u dvorištu iza kuće. Svake godine u proleće, gomila dece se pentrala na nju, galamila, smejala se. Svaka "banda" klinaca koja je pitala jel sme da se popne, popela se i jela. Trešnja je bila toliko velika da je bilo dovoljno za sve. Međutim, komšija do nas se uvek bunio da mu smeta tolika galama. Komšija do nas je bio učitelj. Učitelj je mnogo nevoleo decu. Jedne noći, taj Učitelj je rešio da zavede red, pa je sipao naftu u podnožje trešnje. Naše trešnje, u našem dvorištu. Trešnja se osušila i prestala da postoji. Nekoliko godina kasnije, osušio se i on, Učitelj. Tek tako.
Danas sam posle mnogo vremeno ponovo stajala u tom dvorištu i gledala. Nešto nije bilo u redu. Nedostajalo je još jedno veliko drvo, ali ovaj put ne naše. Ogromna magnolija. Njihova magnolija koja je rasla ka nama. Odsekli su je. Smetala im. Ta magnolija je bila malo starija od mene. Nikad nisam videla toliko veliku i uvek sam se radovala kad procveta. Prosto su je posekli. Onda mi je palo na pamet - ti ljudi su posekli svako drvo u svojoj okolini. Potpuno je neverovatno da neko ko ima dvorište, nema drvo u njemu. Oni nemaju. Ni jedno. Drvomrzci.
Ono što me ipak raduje je to što mi opet imamo trešnju. Još je mala i nije više na onom mestu, ali je tu blizu i cvetala je. Mi imamo drveće.

Petak nije Petak kad je neradni dan

Život

Petak

Otvaranje izložbe

Petak...nesto musav dan

Tišina u Art Centru

Ghosts in my Machine

Težak život baš!

LES TWINS

Opet duga :)

Srećko vs. Krpelj

Naš mačak je mnogo pametan i lep i spretan i sve ono što se za mnoge ljudske primerke ne može reći u jednoj rečenici. Nije što je naš, cela zgrada ga mnogo voli. Sam ode napolje, sam se vrati. Kad hoće da ga očetkamo, on traži, kad. Kad hoće da se igra, on kaže sa čime hoće da se igra. Komuniciramo kćo ljudi. Ali, bez obzira na svu taj ponos i diku našu, pre neki dan je kući doneo krpelja. Počelo lepo vreme i njima. Naravno da sam se odmah prepala - ne volim ih i bojim ih se. Znam ja da oni ne skaču 2m u vis, nemaju krokodilske zube i to sve, ali neka. Svi znamo da krpelja baš nije pametno čupati, jer onaj neki deo ostane pa napravi dramu. Zato je moj muž odveo Srećka kod veterinara, da mi ne brljamo amaterski. Zvuči kao projekat za NASA-u! Elem, šta se ispostavilo, a što ja nisam znala - mačeći organizam je vrlo otporan na krpelje. Ako se zakače, može ih se normalno iščupati i ono što ostane, on izbaci sam. Kod pasa je to drugačije, oni dobiju temperaturu i prestanu da jedu. Zanimljivo skroz, naučih nešto novo. Srećko je za svaki slučaj dobio antibiotik i nastavio dalje da švrlja.
Eto, da znate ako imate mačku, da ne paničite kao ja.
Samo ga frljnete u WC.

Prolećno sađenje

Svake godine, čim grane proleće, posadim neki šareniš po terasi. Nisam neki veliki obožavalac biljaka, nemam ih punu kuću i ne vise mi muškatle sa terase, ali to Prolećno sađenje mi posebno prija. Razvučem novine, izmešam zemlju i krenem. Kako dobar osećaj kad prsti zarone u svežu zemlju! E, onda kad se sve lepo rasporedi i završi, pospremi baštenski alatić, onda...sledi čekanje i virkanje svaki dan - jel nešto izraslo!? Neizdrž!

Mila u Zemlji čuda

Blister in the Sun

Don't kill anybody for a few days; see what it feels like

Luis Beltran

Shit happens!!!

Volšebno mi je nestao profil na Twotter-u jutros, tako da ....ako me tražite nećete me naći. Možda se tehnička podrška smiluje da ga povrati, a možda me vidite tek za 30 dana po protokolu. Ko god da ga je obrisao, svaka mu čast kako se setio/setila. Ja recimo, nikad ne bih.

02. april
Jeeeee! Pisanje tehničkoj podršci stvarno ima smisla :). Profil je ponovo oporavljen, sve funkcioniše, svi su na broju, a novi password dugaaaaaaačak. :) Sad me opet vidite!

Milanov predlog za Petak

Tema za blog

Mesto dešavanja: Twitter
Vreme dešavanja: lepo piše - 6 hours ago
Vreme razmišljanja o temi: last 8 days

Previše puta sam u poslednje vreme čula da se neko s nekim razišao ili razveo ili umro i  svaki put kao zaključak ta rečenica - ne treba se vezivati za ljude, treba se vezivati za stvari. Svaki put sam prećutala. Onda sam jutros otvorila Twitter i eto je i tamo. Twitter je ostao kao jedini social network koji želim da koristim. Ujutru kad dođem na posao, volim da vidim šta ljudi imaju da podele sa svetom na početku dana.

Ne treba se vezivati za ljude...
Kada sam bila srednjoškolac, odlučila sam da je to jedini način... za bilo šta, za sve. Dugo sam verovala u to. Mnogo godina. Ali ima tu jedan problem. Kada shvatite da ste se vezali za nekog? To shvatite u svoj veličini/jačini, tek onda kada više nemate za koga da budete vezani. Ljudi su prevrtljivi, to je tačno. Ljudi se menjaju. Ljudi menjaju nas. Sve se menja. Mi se menjamo zbog ljudi i oni se menjaju zbog nas. Zato što to žele. Zato što to želimo. Jeste, potpuno je tačno, neki ljudi nas pretvore u boljeg a neki u goreg čoveka, ali... Bolji ili gori to smo opet mi. A dokle smo mi, a dokle neko drugi? To ne znam. Ne umem da objasnim ali umem da osetim. U ljudima oko sebe, onima do kojih nam je stalo na ovaj ili onaj način, mi vidimo onaj bolji deo njih. Onaj deo koji Nas čini srećnim, onaj koji Mi mnogo volimo i cenimo. Mi mislimo da su to sve oni i da Mi tačno znamo kakvi su, da ih poznajemo. Ma da li? Zapravo ...idealizujemo. To je prosto tako. Ono što je lepo i što nam prija imamo potrebu da pojačamo, da imamo uvek, zauvek i tako dalje. To je priroda čoveka i to je ok, ali to košta. To da li ćemo da se vežemo za nekog ili ne, nije stvar naše odluke toliko svesno koliko mi mislimo da jeste. Lako je reći i misliti, ali je mnogo teško ostati po strani. Ne vezujemo se za nekog ko nam ne prija i ko nam čini loše.... naravno, mislim da onaj normalan deo ljudske populacije, na one bez dijagnoze na papiru, overene pečatom. Sve ovo što ispričah do sada nije nikakva nauka i nisam ja sad otkrila neku novu netaknutu isitinu.
Sada, posle skoro tri godine, kada sam i dalje na nogama i hodam i ne posustajem, sada verujem da se treba vezivati za ljude. To što nekom dozvolimo da nam se toliko približi, da se naviknemo i vežemo za njega, to nas čini boljim. Otvara nam neka mesta u nama za koja nismo ni znali da ih imamo. Istina, to može gadno da se izokrene pa da nas ugrize za dupe i ne samo za dupe....ali... dozvoliti sebi taj luksuz i vezati se za nekog znači zaista biti hrabar. Osećati bez zadrške.

To znači voziti bicikl napolju i po kiši, jer uživamo u vožnji bicikla. Onaj sobni je obično foliranje, nema kučića koji jure točak, nema dece koja iskaču na rolerima, nema semafora i kamiona....nema uzbuđenja.

Treba se vezivati za stvari...
Stvari su samo stvari. Nemaju dušu i nemaju svrhu. Mi im dajemo svrhu i mi ih oživljavamo. To što ih podelimo sa nekim, upravo i baš to, taj trenutak im daje vrednost.
Bele starke su obične neudobne patike od kojih je advertajzing napravio hit. Ali! Moje bele starke su bile na koncertu Stonsa u Beogradu, na kom sam bila sa nekim za koga sam bila jako vezana i sa kim sam podelila to, da baš te starke nikad neću baciti, jer sam u njima bila tamo, sa njim i u njima. Da sam ih nosila samo svaki dan na posao, one bi bile obične kao i bilo čije druge. Mi i Stonsi smo te obične krpene patike pretvorili u uspomenu i dali im dušu, rešili da one postanu posebne. Eno ih u mom cipelarniku, male su mi, ne nosim ih, ali sam se vezala za njih i ne pada mi na pamet da ih bacim ili nekom dam. Ali svaki put kada ih vidim, što se dešava svako jutro, bude mi teško, jer se setim svega. Tako ispada da i te stvari za koje se vežemo mogu da nas ujedu za dupe dobrano.
Stvari koje ne delimo ni sa kim, a pri tom ne mislim na četkicu za zube, šolju za kafu ili štapiće za uši, stvari za koje samo mi zanmo i uživamo u njima, su obične svakodnevne stvari koje posle nekog vremena počnu da se podrazumevaju. Sve što počne da se podrazumeva postaje manje važno.
U nekom drugom, jezivom trenutku, onom kog sam se bojala najviše na svetu, sedela sam u nečijoj sobi i gledala knjige na policama, diskove i ploče, fotelju, bicikl....stvari....one stvari koje su ostale iza nekog. Bile su bezlične. Moji rođendanski pokloni nekom, preko noći su postali ništa. Stajali su tupo i zauzimali nekakav prostor i skupljali prašinu. Od tog trenutka pa na dalje...

Mi smo tu sa nekim razlogom. Znam, ovo zvuči napumpano ali... Sve što treba a uradimo je da smislimo šta sa vremenom koje nam je dato. Ono je ograničeno i mi ne znamo na koliko. To je iznenađenje. Ako za to vreme ne upoznamo ništa i nikog, ne povredimo se, ne povrede nas, ne otkinemo neko parče ili nam ne otpadne neko parče, ne rizikujemo i ne dobijemo ništa, ne porastemo, ne saznamo i ne otkrijemo, ne iznenadimo se, ne plačemo, ne smejemo se, ne uplašimo se... mi smo onda potpuno straćen materijal za jedan dobar komad čoveka sa dušom. Svidelo se to nama ili ne, sve ide dalje i ne čeka na nas da se saberemo. Možemo samo da ostanemo sakati i neprilagođeni, što je ponovo onaj straćeni materijal i uludo umućena duša. Ja ne bih mogla baš da prihvatim da sam to...pucanj u prazno.

" Kakvog smisla ima proživeti 57 godina potpuno sam, pomislio je i snažno dunuvši pogasio svećice na torti." D.T.

I tako...Moving on...mada ja više volim kako zvuči Keep Walking :)