Srećko

Srećko je došao kod mene pre tri i po godine kao mače od mesec dana u najmanjoj kutiji za cipele koju sam ikada videla. Kad sam je otvorila, bio je sklupčan, naježen i preplašen. Nije znao šta ga je snašlo i kako je sa krova prizemne kuće u Titelu stigao na Novi Beograd. Iz prvog puta je naučio gde je klonja i šta s njom treba da radi. Spavao je u velikom, starom tatinom džemepru - po nekad u rukavu, po nekad u džepu. Vrlo brzo je počeo da se pentra svuda i zavlači iza i ispod kauča. Zato je dobio zvonce. Da znam uvek gde je.
Sve što mi se tada dešavalo u životu bilo je u potpunoj suprotnosti od ovog maleckog života koji je opstajao predamnom, a da ja toga nisam bila dovoljno svesna. Prilagođavao se.
E, sad, na ovom mestu moram još nešto da objasnim. Ja sam neko ko je užasno gadljiv na dlake. Ja sam neko ko više voli pse, ali nije dovoljno kod kuće da bi imao psa. Ja nisam osoba koja voli sve mačke i koja se oduševi čim vidi neku. Mene mačka mora da zadivi. Najpreciznije rečeno - mora da me obori s nogu svojom ličnošću!
Kada ljudi imaju kućnog ljubimca, po pravilu požele da ga nauče nekom triku ili ponašanju. Ja nisam to radila sa Srećkom. Pustila sam ga da postane ono što stvarno jeste. Tako je sam naučio da pije vodu sa česme i da se umiva (bukvalno skuplja vodu šapom i umiva se). Po nekad ga uhvatim na delu kako šapom izvlači hranu i jede "iz svoje ruke".
Pre nego što je počeo da izlazi napolje, pao je sa terase tri puta. Prvi put sam bila prestravljena.Nije ga bilo nekoliko sati i meni je to izgledalo kao čitava večnost. Pojavio se na istom mestu gde je pao, ispod terase, mjauknuo par puta i sve je bilo ok. Drugi i treći put je već bio veći i teži, pa se malo i ugruvao, ali je opet došao tu gde je pao i čekao. Prvi njegov pravi susret sa spoljašnjim svetom je bilo kampovanje. Vodili smo ga sa sobom na Uvac i kamp u Beloj Crkvi. Od tog trenutka se oslobodio i krenuo da izlazi stalno. Procedura je sledeća... Stane pred vrata i majuče. Onda ga neko od nas pusti napolje i on ode sam niz stepenice do ulaza. Tamo mu neko od komšija otvori vrata i on ode u šetnju. Kad se smori, dođe do vrata i sačeka da ga neko opet pusti u zgradu, dodje pred vrata stana, mjaukne par puta ili zagrebe i otrči na klopu. To je ono što mi znamo. Ali... na neki čudan način, dobar deo komšiluka ga je potpuno zgotivio. Prvo je to bilo zbog šetnje i činjenice da sam ode i sam se vrati, ali to je mačak. To je normalno! Onda je taj isti komšiluk počeo da komunicira sa nama i da nam prepričava svoje doživljaje sa njim...
Komšinica sa sprata ispod je imala mačku sa bolesnim bubrezima. Srećko ju je obilazio dok nije uginula. Posle toga je došao još jednom, video da je nema i to je bilo to.
Druga komšinica ima pse sa kojima se Srećko povremeno druži. Inače ne voli pse ali ovi su komšije pa je to ok. Kad nas ne nađe kući, po nekad dođe kod nje na vrata, onda je povede uz stepenice da ona zvoni na vrata. On zna šta je zvono!
Kada neko od nas izađe napolje da vidi gde je, on je srećan kao pas! Trči krugove po travi, valja se i pentra po drveću. Naravno da se izborio za svoju teritoriju i to bez nekih većih problema. Oterao je nekog lokalnog fajtera, a da nije došao kući ranjen. To znači samo dve stvari - ili je dobar političar ili je stvarno spretan borac.Ono što, opet, znamo samo mi kod kuće je to da je Srećko u stvari velika maza i da se i dalje ponaša kao mače.
Najdivniji momenat u mom danu je kada dođem kući a on mi se uvali u krilo i prostre se koliko je dugačak, obuhvati me šapama i tako zaspi. Ta čupava gomilica greje kao jedan dobar radijator. Svaki put pomislim kako je ta priča da se mačke ne vezuju za ljude u ovom slučaju totalno omanula.