Bicikl

Fantastičan dan

Jutros sam se probudila jako rano. Još sunce nije izašlo. Dobrim delom je Srećko kriv za to, pošto mu se išlo napolje. Po nekad mi se čini da želi napolje još pre nego što otvori oči. Opet se budim čitajući knjigu i to mi baš prija za početak dana. Kada je izašlo sunce i dan već zaličio na obećavajući, brzo sam se spakovala i sela na bicikl. Naravno da ne može sve da ide glatko, naravno da se pumpa za gume opet raspala, ali naravno i da nema toga što malo izolir trake ne može da reši. A onda... jutro! Prelepo, sunčano jutro pored reke, sa svom onom blagom izmaglicom i slanom na travi, presijavalo se svuda oko mene. Volim to jutarnje svetlucanje rose. Mogla bi se napraviti čitava serija fotografija na tu temu. Vikendom ovako rano nema ljudi. Tek po neki penzioner krenuo u šetnju i mi - moj bicikl i ja. Svaki put kad ne vozim dugo, a dešava se kad imam puno posla, baš se uželim tog osećaja slobode i onog vetrića u ušima.

Jutro vikendom ima neki poseban izgled. Mirno je i nekako više prepušteno prirodi. Na "ćošku" gde se spajaju Dunav i Sava, dočekalo me je jato ptica. Galebovi, labudovi, patke, guske...svi na gomili. Stajala sam neko vreme i posmatrala ih. Navikli su na pecaroše pa se ni ne boje ljudi. Doručkuju. Možete tako satima da sedite i gledate i ne primećujete kako vreme prolazi.
Vozila sam dugo. Nije mi se išlo kući. Sad mogu naširoko da prepričavam kako je Beograd lep u jutarnjoj izmaglici i kako sve sija, a ušuškano je, ali to mora de se vidi. Mora da se stane i da se gleda i da se prepusti tom gledanju, da se nigde ne žuri i da se ne misli ništa. Samo tako da se stoji i da se upija ta energija. Probajte!

Eat Pray Love II deo

Prošli put sam postovala trejler za film, jer mi je delovao jako pozitivno i lepo. U međuvremenu sam završila sa čitanjem knjige, a upravo sam odlgedala i film. Sada imam malo više da kažem na temu pa to otprilike zvuči ovako:
Knjiga je jako dobra i preporučujem je za čitanje svakom. Govori o putovanju jedne žene ka sebi i po nekim vrlo zanimljivim delovima sveta. Govori o teškom razvodu i želji da se posle svega pronađe mir. Nije teška, kao što biste pomislili na prvu loptu. Pitka je i nenaporna za čitanje. Putopisni deo je jako zanimljiv, a ona emotivni vrlo poučan. Postoji dobar razlog zašto se o nekim stvarima ne piše onog trenutka kada se dešavaju, već mnogo kasnije kada već prođu - čoveku je potrebno vreme da preboli, ustane, obriše prašinu sa dupeta i krene dalje dignute glave i janog pogleda. Zato ova knjiga nosi dobru energiju i ostavlja neki vedar i pokretački osećaj u čoveku. Ne dajte da vas zbuni njena potraga za Bogom. Ne zaboravite da je ovo ipak holivudski film, ne zaboravite da je to neka druga vrsta verovanja od ovog našeg. Suština te potrage je ona sama. Put koji treba preći kada čovek pogubi kompas u životu i kada želi da se vrati sebi. Potraga za onim boljim delom sebe (to je ono što se u ovom slučaju zove potraga za Bogom). Sviđa mi se što je podjednako iskreno predstavljen i onaj bolji i onaj gori deo glavne junakinje romana. Sve što joj se desilo je vrlo ljudski i normalno. Nema ulepšavanja, nema preterivanja.
Film je ...zanimljiv. Retko mi se desilo da sam pogledala neki film i pomislila da je bolji od knjige. U ovom slučaju, film je površan. Nije prazan... ali ne mogu da se ne zapitam kako izgleda nekom ko nije pročitao knjigu. Nedostaje dubina. Sve igleda lako, sve ozgleda kao njeno zabavno putovanje s kraja na kraj sveta. Bum - sad se razvela. Bum - sad je u Italiji i već ima nove prijatelje. Bum - sad je u Indiji. Bum - već je na Baliju. Ništa od toga nije se desilo tako lako, ali ok, film služi za zabavu. Dijalozi u filmu nisu isprazni i klasični holivudski. Vrlo su verni knjizi, ali su zapravo samo crtice iz cele priče. Podsetnik. Naravno, u filmu su malo prekomponovane stvari - nije nju Felipe klepio autom, njen muž je bio mnogo zloćudniji, Vajat nije tako lako kupila kuću...ima toga još.
Sve u svemu, knjiga pa onda film, u paketu su jako dobro ispali. Na vedar način je prikazano isplivavanje iz teškog perioda života. Bitan momenta je bicikl. Ko zna kakav je osećaj, duhovno je vrlo bogat čovek. :)
Preporučujem prvo čitanje knjige, pa onda gledanje filma. Uživajte!

Apsolutno fantastično

Petak i to sunčan dan!

Pa da pripalimo...

Jel ste primetili koliko žena pljuga ulicom? Jel ste primetili koliko mlađih žena pljuga ulicom kao da su matore? Jednom mi je neko rekao da, po bontonu, nije lepo da žena puši dok ide ulicom. Nekada je to bila odlika prostitutki, pa se vremenom zagubila. Neću da ulazim u priču kako je to loše i ostalo, to neka svako za sebe misli. Samo... mnogo ružno izgleda. Poznajem jednu ženu koja i sa pljugom izgleda dovoljno ženstveno, ali sve ostalo nekako više liče na kamiondžije nego na žene. Način na koji im pljuga visi iz usta, to kako je pale, kako hodaju sa istom u ruci, više je muški nego ženski. Neko je čudno vreme došlo, baš.

Evo jednog zanimljivog projekta sa Behance-a, a na pomenutu temu >>  LINK

Moj novi desktop :) ...gleda on mene, gledam ja njega!

Ti ovo zoveš ručak!?

Petak ...anywhere is

Tower of Song

I said to Hank Williams: how lonely does it get? Hank Williams hasnt answered yet...

Friday night

Home

Ipak, ovde dođe i malo objašnjenja. Shvatila sam da ako samo postavim link, većina ljudi će pomisliti da je to samo još jedan lep film o prirodi, jer ja volim da gledam takve stvari. Ovaj to svakako nije. Film HOME je film o Zemlji koja nam još uvek dozvoljava da živimo na njoj, ali i o tome kako mi to radimo i koliko ne znamo šta ćemo od sebe pa je uništavamo da bismo mogli da živimo u izobilju i dovoljno brzo koliko nam misli lete. Ovo je film o neskladu koji smo sami napravili, o tome kako svaki četvrti čovek još uvek živi onako kako se živelo pre 600 godina. Statistike su zapanjujuće. Ako ih sve serviram ovde, što biste vi onda gledali film?! Vizuelno, film je prelep. Sniman je posebno konstruisanim kamerama, potpuno iz vazduha i to sigurno nećete biti u prilici nikada da vidite uživo. Zemlja izgleda kao neko veliko biće, a mi kao buve na njoj. Besne buve. Film ne pominje ratove, samo industriju i svakodnevne potrebe sve bržeg života. Globalno trošenje prirodnih resursa koji se ne obnavljaju ili se ne obnavljaju onoliko bryo koliko je nama potrebno. A koliko nam je potrebno? To se takođe menja i rokovi postaju sve kraći i kraći. Toliko kratki da se na silu ubrzava prirodni proces. Ovde ću da se zaustavim. Film baš mora da se pogleda, jer je bitno ono što će ostaviti u svakom od nas kada se završi. Znam da nije popularno širti pirateriju i linkove za skidanje, ali recimo da je neophodno ovaj film deliti dalje. Potrebno je da ga vidi što veći broj ljudi pa u skladu sa time, ovo ne spadapa u pirateriju. LINK

Every Day People vole Petak

Hello! I'm a tree and this is my feed

Ima jedno drvo, vrlo starao drvo, i to drvo ima svoj sajt. Danas mi je kolega poslao link za potpuno fenomenalan sajt. LINK je tu i obavezno ga posetite. Drvo je posađeno 17. maja 1904. a nalazi se u Briselu. Okićeno je raznim kamerama i meračima tako da svekog trenutka šalje realne podatke u etar.

Talking Tree - Making of from Tom on Vimeo.

And now, something completely different

Mint Royal - From Rusholme with Love na dva načina. Prvio je iz filma Serendipity, a uz drugi se Stalone i Miki Rurk šibaju do iznemoglosti u filmu Get Carter, recimo.

Gde smo mi a gde je ponos

I bila je danas ta parada i tamo neki ljudi su prošetali gradom, a tamo neki drugi ljudi su lomili taj isti grad i kamenovali policiju. I svetske televizije su prenosile ceo taj cirkus... i nismo mi za svet nikako. Ne želim da ulazim u problematiku gej parade i to ko je dozvolio i da li je trebao ili nije i od čijih para i šta-ti-ja-znam-sve. Toliko toga je prošlo beogradskim ulicama, da je nekako bilo pitanje trenutka kada će proći i to. Svako se bori za svoje mesto pod suncem, ali načini za tu borbu su bezbrojni.
Ja sam danas imala predivan dan. Veliki familijarni ručak u mojoj kući, puno smeha i veselja. Dok sam spremala taj ručak, gledala sam snimke sa ulica. Više sam ih gledala, jer sam se po malo zabrinula kuda će i kako moji gosti stići do mene. U jednom trenutku sam se potpuno unervozila od svega toga što gledam. Polomljena stvari po ulici, zapaljena zgrada, kamenice lete, ljudi na zemlji, pun urgentni. Ko smo mi? Šta ovaj grad sve još mora da istrpi? Koliko gneva? A jel se nešto promenilo posle svega danas?
Ne umem da shvatim kako je to jedini način da se pokaže neko nezadovoljstvo izlaženje na ulicu i povređivanje drugih ljudi i lomljenje sopstvenog grada i tuđe imovine. Polomljeno je mnogo parkiranih automobila, eto zato. Svako može da izađe na ulicu i da slomi tuđe stvari pod izgovorm da je ljut. A onda najbitnija stvar - oštećen je mamograf! Verujem da, kad biste pitali redom svu tu gnevnu decu, a jesu deca, koja su danas divljala po gradu, šta je to mamograf i čemu služi, niko ne bi imao blagog pojma. Kad biste ih pitali da li taj isti mamograf ima veze sa gej paradom, rekli bi da ih boli *****. I da im kažete da to služi za to da nekom možda spasi život, ostali bi hladni na to. Nema to veze sa njihovim životom.
Mnogo smo netolerantan narod. Mrzimo Cigane, smetaju nam starci, imamo svašta nešto protiv policije, protiv japija, protiv skitnica, protiv gejeva, protiv bogatih, protiv siromašnih, protiv teško obolelih, smetaju nam stranci... ko zna koliki je to spisak. Ukratko - sve nam smeta i sa svim imamo problem. Kažem "mi", jer ono danas nije bio samo jedan čovek. Bila su nečija deca, koju je neko vaspitao da budu takva i koju je neko naučio da tako treba da misle. Nije bitno da li je to ulica ili roditelji, ali neko im je to mišljenje formirao. Zbog nečeg oni misle da imaju pravo da polome grad kad su mnogo ljuti. Svaki put se smorim oko iste stvari. To lomljenje i paljenje grada u kome živimo... ne umem to da shvatim. Odakle tolika agresija u ljudima? Da li se ti ljudi, huligani ili kako god da se zovu, večeras osećaju zadovoljno i ispunjeno?
Prezirem svako nasilje i agresiju. Prosto samtram da kod razumnih i inteligentnih bića sve može da se reši i da se nađe neki kompromis. Bojim se činjenice da nečije nasilje može da ugrozi nekog drugog ili mene, a da ja tu ništa ne mogu da uradim. Ne mogu da shvatim to da neko ima više prava na tuđ život od njega samog. Ne mogu da shvatim podele na "nas" i "njih" po bilo kom osnovu. Nekako sve liči da je samo potreban bilo kakav izgovor za rusvaj na sve strane. Mi nismo ponosni ljudi, jer nemamo na šta da budemo ponosni. Mnogo muljamo, mnogo lažemo, mnogo smo lenji, mnogo smo sebični, u proseku nedovoljno obrazovani, vrlo drski i nevaspitani. Što je veća beda i nemaština, sve ove stvari postaju gore. Jadno...

Srećko i kaligrafija

Candy

Sećam se noći kada sam prvi put snimila ovu pesmu na kasetu sa radija. Lovila sam je dugo da je snimim baš od početka do kraja. Sećam se i kasetofona, velikog sivog Sony-a sa kog su se skidali zvučnici. Obično sam ga dovlačila u krevet i stavljala sluške da ne probudim nikog i da me niko ne čuje da ne spavam. Mnogo puta sam snimala ovu pesmu. Nema posebnog razloga što mi se sviđa. Nema nikakvih događaja vezanih za nju, ne nosi nikakva specijalna sećanja, samo neki skroz dobar osećaj i lagodnost. Kad god je čujem imam osećaj kao da stojim na jesenjem suncu i uživam zatvorenih očiju.

Isto a drugačije

Bloger se malo promenio. Verovatno ste to već primetili i sami. Ja sam danas shvatila da mi Dashboard strana iygleda drugačije. Zapravo, onaj deo u kom mi izlaze stvari sa blogova koje pratim. Sve je sad mnogo veće. Slike koje ljudi postavljaju su mnogo veće a teksta je manje. Trebaće vremena da se naviknem, jer ne volim te vizuelne promene. Ne znam da li ste primetili, ali ranije je sve što postavite, bez obzira da li ste se predomislili i obrisali ili ne, ostajalo u tom Blog feed-u. Recimo, postavite nesto, pa se posle par sati ipak predomislite i obrisete post, e, to je ostajalo u feed-u. Svako ko prati vaš blog je mogao da vidi šta ste i šta niste. Ne znam da li je to još uvek slučaj, moram da sačekam da se neko predomisli, ali sve i da jeste - sada je mnogo veće i vidi se iz aviona. Zapravo, ovaj blog život svakog blogera je baš, baš javan.
Ono što mi se ne sviđa u ovim novim stvarima je postavljanje sličica. Malo je zakomplikovano i po nekad se zabaguje. Nisam na nekom lošem netu, tako da nema veze sa time. Sviđa mi se što ima gomila ovih nekih ikonica i mnogo lakše može da se stavi nešto u post nego ranije. Mogu ja sad da se bunim koliko hoću, da kažem da je ono staro bilo dovoljno super i tako to... Ali neko je valjda imao razlog što je sve to tako napravio. Idemo dalje...da blogujemo ;)

Uz ovu pesmu sam se jutros probudila...

Istina, malo sam se osećala kao da treba da idem na fakultet a ne na posao, ali to je valjda od mirisa oktobra napolju u rano jutro. Petak!

A može i tako

Već neko vreme idem ponovo autobusom na posao. Najzanimljiviji deo dana. Ujutru je to galerija poluprobuđenih, čupavih ljudi. Popodne, svi ti isti likovi se dele na one koji malo bazde na alkohol i one druge koji izgledaju kao da su ceo dan kopali rovove. Danas se teta progurala iza mene da sedne i odmah iz torbe otvorila knjigu. Ja se taman obradovala, jer odavno nisam videla da neko u busu čita knjigu. Već sam pomislila da je ta kultura izumrla. Nekako po inerciji mi proradi radoznalost - šta li čita. Glupo mi odmah da se bacam nad nju i špijuniram, pa kao malo po malo ću da bacim oko. Pogledam i ne verujem. Žena drži knjigu naopako i gleda u nju. Drži je tako nekoliko stanica. Ne prevrće stranu, ali je premešta u drugu ruku. Ubi se čitajući. Naopako. Naglavačke idu slova. Prvo pomislim da je možda negde odlutala. Svako ima svoju muku koja ga muči, možda misli o tome što je snašlo. Ali ne... ne bi onda buljila u sitna slova nego bi se zagledala u nešto drugo. Kroz prozor ili tako nešto. Ova je profi čitač po autobusima! Kometnom brzinom se baci na prayno mesti i onda udri po čitanju, uzduž, popreko i naopako. Čudo prirode. A dobro izgleda iz daleka. Baš onako kao da ne treba da joj se smeta.

Hardware ili poetika gvožđurije...klikni i gledaj

Flickr

Koliko nisko?

Bila je plata ovih dana. Svaki put kad je plata, napravimo spisak šta sve treba da se kupi, jer se uvek nešto zaboravi. Nekad ne stignemo da to završimo odmah, pa nasumice pokupujemo prvi dan najbitnije. Tako sam krenula s posla pre neki dan i svratila u Lily po neke sitnice. Ušla sam u radnju i krenula u deo gde su paste za zube. Radnja je bila poluprazna, prodavačice opušteno ćaskaju kod kase. Skrenula sam iza ćoška stalaže i tras! Naišla na ženu kako krade sapune! Lepo je uzela sa police u krenula da gura u torbu umesto u korpu. Malo se zbunila kad sam naišla, valjda joj bilo neprijatno, pa se brzo okrenula na drugu stranu i ostala da stoji tu gde je. Žena, obična, pristojno obučena, nekih pedesetak godina, reko bi čovek pristojna. Ali krade sapun u Lily-ju. Bilo mi je nekako mnogo tužno. Neko mi je ranije objasnio da kleptomani nemaju taj stid kad ih se uhvati. Ne znam, nisam stručnjak. Ali... ne znam šta me je više potreslo...da li to što je nju bilo sramota ili to što je krala sapun koji košta smešno malo para. Sve mi je palo na pamet dok sam došla do kase - i to da ona možda nije primila platu, to da je možda mnogo dugo nije primila, to da je kriza i da ja ni ne znam baš koliko se teško živi već samo naslućujem...sve. Opet, možda nije sve to, možda je prosto kleptoman, ok...čak i to. Sapun! Onaj običan Fa. Čak nije ni neki skup i fancy. Onaj što ga prodaju svi na buvljaku.
Nemam šta ovde da kažem za kraj. Samo sam stala i bilo mi tužno. Mogu da se zapitam gde mi to živimo i šta se dešava, ali i od toga sam se umorila.

Symphonicities

Danas sam uspela da ugrabim poslednji CD u exIPS-u u Merkatoru. Iskreno, potpuno sam zaboravila na to da je izašao album i da ga treba potražiti. Slučajno mi je palo na pamet i eto - izvadili smo ga iz izloga. Verovatno ne bih bila toliko srećna da nije baš te činjenice. Znate taj osećaj kad skapirate da to što ste želeli ima samo još jedan komad i to onaj u izlogu, pa imate osećaj da je baš nekako čekao vas.

E, sad...nekada davno, dok sam još živela na Medaku, često sam slušala taj neki CD sa klasičnim verzijama Stingovih pesama u izvođenju nekog filharmonijskog orkestra. Taj stan je nekako i licio na taj CD. Imao je neki poseban mir. Ovaj album je opet nekako posebno poseban. Nekoliko puta do sada sam se odricala Stinga javno, istina. Nekoliko puta do sada sam prestajala da ga slušam pa počinjala ponovo. Takav je on. Po nekad malo smori, ap onda prijatno iznenadi. Ima par novijih albuma za koje ne mogu da shvatim zašto ih imam ali ok, istrajnost je bitna - imam ih. Možda samo zbog toga da bi mi oni koje mnogo volim bili još draži. Kada pomislite na to da je Sting "prepevao" svoje pesme, odmah zatim možete slobodno da pomislite i "po koji put?!" Istina, dokazao je on do sada da to prepevavanje nije uopšte loše. Posle nekog vremena, svi bismo neke stvari uradili bolje nego ranije. To je nekako u prirodi čoveka. Elem, neću reći da je ovaj album predivan. Na žalost nemam tu emociju. Mogu reći da mi je zaokružio današnji dan i da ga je učinio baš dobrim i prijatnim. Vrtim ga već treći put i ne smeta mi. Ne opterećuje me. Vikend meni za to i služi - da pustim neku prijatnu muziku koja me ne opterećuje i koja mi pomaže da održim osmeh na licu. To je sasvim dovoljno. Možda bi bio predivan da su to neke džez verzije. Možda će to nekad i uraditi, ko zna. Za sada, ovo je sasvim ok.

The Mysterious Explorations of Jasper Morello

Stop Motion

Kome se svideo Pen Story, evo nastavka:

IKEA Happy inside

A evo kako sve to izgleda sklopljeno u reklamu:

Sting - Everybody Laughed But You

Petak i Roxanne

Nije da volim ovu pesmu, ali jutros sam je čula u Muzeju i nekako je baš legla uz prostor i jutro i dan i sve. Pa eto, to je hitić za ovaj petak i to baš ova verzija. Uživajte...