Nedelja je za kaligrafiju

Danas je baš bio neki dan za ništa. Svi su se jako kasno probudili i dalje mamurni od vremena. Vikend i služi za odmor, ali kad je nedelja i ovako sva mokra i lepljiva, onda mi se ne izlazi iz kuće. I tako ni nisam. Sela sam u svoje kreativno ćoše i svoj kreativni nered i kaligrafisala ceo dan. Uradila sam nekoliko lepih komada. Onako, baš da i ja budem zadovoljna. Ispalo je tu i nekoliko zanimljivih misli, kao ona sa princezama i žabama (Svaka bi princeza da uhvati žabu. Svaka bi žaba da bude princ.). Ne znam odakle mi to stiže ali ja samo uzmem četku i pišem, a ono samo ide. Ne znam više da li su to slike reči ili reči slika, ali kako god, oraspoloži me. Ja ništa ne bacam, to sam već možda rekla. Neke papiriće vučem i selim sa sobom već godinama. E, tako sam sad iskopala neke triplekse od pre 4-5 godina, mali pravougaoni formati, pa se razbojadisala po njima. U stvari, setila sam se juče neke, sad već jako daleke, sobe sa štafelajem pored prozora i večernjeg svetla u njoj i nekog zvuka gitare... Onda sam konačno odlučila da namestim lampu na sto. Pomerila sam ormar sa diskovima (jedva, pošto ih ima skoro kao u "video klubu"), tamo iza je jedini šteker, pa ubola produžni, pa razvukla ispod korpi i složenih slika do stola. Namestila sam i žičanu policu pa sad ima malo više mesta za rad. Provukla sam i zvučnike. Da, kod mene je sve radna akcija. To ne može da bude jednostavno, nikako. Onda sam tako sve namontirala i ostavila da malo stoji. Da se navikne da tako bude. Osećaj je bio skoro pa kao pravi...skoro pa kao u toj sobi gde sam baš imala inspiraciju. Danas, kad sam ispratila roditelje, sela sam za sto, uključila lampu, uključila komp i zvučnike, pustila Simple Minds album Real Life koji sam mnogo volela kad sam bila mala i krenula. Vredelo je to čekanje pravog trenutka. Kaligrafije su ovde.