Priča o biciklu i meni počinje jako davno...nekih dvadesetak godina u nazad. Tada sam imala veliki crveni bicikl, ne dečiji poni, već pravi za odrasle. Mnogo sam ga volela i baš sam bila ponosna što je taj "za odrasle" a ne neki poni. Tada sam u stvari želela trkački bicikl ali sam pristala na kompromis. Najviše sam volela nedeljom da ga sređujem u dvorištu, još ako je sunčan dan! Divota. Ostala sam bez njega tako što je deda krenuo u selo i neka luda žena ga je tresnula kolima. Dedi ništa nije bilo, ali je stradao bicikl. Od tada počinje moja agonija. Narednih godina su se ređala pusta obečanja da ću dobiti novi. Išla su toliko daleko da me se vodilo da izaberem bicikl, ali da ga kupimo neki drugi put. Taj drugi put se nikad nije desio. Kada sam se pred polazak u srednju školu preselila u Beograd, gde i danas živim, moj brat je poželeo mountain bike, tada se tek pojavio. Dobio ga je, naravno, ja sam ga sa mamom nosila od radnje do autobuske stanice da bi najbrže moguće stigao do Kraljeva. Kalimero, tj. ja, ostao je da se pita gde je opet pogrešio. Narednih osamnaest godina, kad god bih pomenula bicikl, izgovori su nicali na sve strane - ne može jer nemaš gde da ga držiš, ne može jer nemaš gde da ga voziš, podletećeš pod auto, ne treba ti, imala si bicikl kad si bila mala.... i tako redom.
Preskačemo tih čitavih osamnaest godina i stižemo u današnje vreme, trenutak preseljenja, kraj aprila. Zanimljiva situacija je da sam u roku od par meseci pogledala dva stana na Novom Beogradu, u istom kraju, i da su oba imala i bicikl koji ostaje u stanu. Možda je to ona situacija da ako nešto besmisleno jako želiš to na kraju dođe, ali više nisam sklona da verujem u to. Nisam sklona da verujem ni u to da sam dojadila i Bogu sa pričom o biciklu pa je rešio da me skine s... ne verujem ni u Njega više, hvala mu. Reći ćemo da je to bila slučajnost. Prvi put nisam dovoljnio obratila pažnju, ali kada se ponovila drugi put, spakovala sam se u dvadeset velikih crnih kesa i isto toliko kutija i preselila se. Bilo je dosta. Naravno da su svi kolutali očima i opet počeli istu pesmu kako mi ne treba bicikl, kako će neko da me zgazi, kako ...nisam normalna i stalno pravim probleme.
Krenula sam redom... Pošto je bicikl stajao na terasi cele zime, trebalo je zameniti gume. Prednja kočnica je krenula da se raspada, dva dana je stajao u servisu, kažu da su ga popravili. Svaki dan sam išla biciklom na posao i nazad. To još uvek radim. Ponekad, kad sam baš dobro raspoložena, mada se odavno nije desilo, odem posle posla da se vozim pored Dunava. Subotom i nedeljom ustanem ujutru u 8 i idem na vožnju. Pre par dana sam odlučila da zamenim kočnice, tj. ručke za kočnice (aluminijumske umesto plastičnih). Došao je prijatelj i zamenio, sa objašnjenjem da to nije zenski posao :). Ok, međutim! Kada nasledite bicikl, to je obično neki koji nije puno koštao, inače vam ga ne bi ostavili. Nemam ništa protiv toga, poklonu se u zube stvarno ne gleda. Ne patim od toga da moram da imam neki besan i skup bicikl, takav više stoji u kući nego što se vozi. A i iz iskustva znam da je bolje bilo kakav nego nikakav. Jedini problem sa takvim biciklom je što menjanje nekih delova za sobom povlači menjanje drugih. Dakle, akcija menjanja ručkica za kočnice je za sobom povukla i akciju menjanja sajle za prednju kočnicu, sunđera na rukohvatima...pedala. Rešila sam da to uradim sama, pošto nikad nisam do sada.
Mala digresija - kada ostanete sami, u bilo kom smislu, raskidanje, neko umre, ode, odseli se...svejedno, iz nekog razloga imate potrebu da popravljate sami stvari po kući. To je valjda onaj nagon za samoodržanjem, "mogu ja to sama sigurno". Obično su to stvari koje do sada nikad niste radili i ako uspete, onda se rasplačete iz da razloga - jedan je zato što ste uspeli sami pa vam je drago, a drugi koji ide odmah za njim je pomisao da od sada to morate sami jer nema ko drugi. To je u prirodi čoveka, ne može da bude srećan, a da u isto vreme ne bude i tužan.
Da se vratim na priču zbog koje sam i počela ovaj post. Kao što rekoh nisam nikad menjala sajlu za kočnicu, ali jesam mnoge druge stvari, sastavljala i rastavljala ormane, sklapala komp, monitr TV, popravljala kasetofon, walkman....dosta toga, znači šrafciger mi prirodno leži u ruci. Pokupila sam sva klešta, sečice, ključeve, sajlu, odnela u hodnik i krenula. U hodniku mi stoji bicikl. Za početak sam zapamtila kako je sve stajalo da bih znala da vratim, iako uspem, iako ne uspem da popravim. Kada je bicikl stajao u servisu dva dana, nisu zameni sajlu kao što je trebalo, već je samo skratili, tako da ona vuče na jednu stranu i zaglavljuje. Da ne opisujem sad svaki detalj, da vas ne smaram - Uspela sam! Zamenila sam sama, namestila sam i sunđere za rukohvate, samo nisam uspela da zamenim pedale. To je normalno pošto ponovo imam 47kg pa mi fali snage u rukama :). Za to ću morati da potražim pomoć prijatelja ili podplatim nekog jaček slučajnog prolaznika ispred zgrade. ;)
Sad imam ispravan bicikl, ide ko zmaj. Nekako mi je drago kad ga pogledam, a imam i onaj osećaj kako je nešto drugačije kad se vozi. To verovatno imaju i svi vlasnici automobila kad ga operu. Priznajem, kad sam završila krenule su mi suze, ali sam odlučila da nema više plakanja. Onda sam pogledala fotelju i setila sam se da jedan točkić zaglavljuje. To je sledeća akcija!
