Kraj

Prvi put ne znam kako da počnem... Darka više nema, umro je u nedelju. Ko još umire u nedelju ujutru, reko bi on, ali eto. Godinama se borio sa leukemijom i mnogi koji su ga poznavali nisu za to ni znali. Naučio me je sve... naučio me je da volim male stvari, da uživam u kafi u Vrtu i Tribeki, da fotografišem jer to volim, jer to on voli, da pišem priče a on ih je iznad svega voleo, da gledam ljude i budem dobar čovek. Bio mi je mera za sve, bio mi je oslonac u životu, početak i kraj. Voleli smo Savu zimi, voleli smo more, vatromete i Nove godine. Bio je romantičan na poseban način, voleli smo da se budimo zajedno, voleli smo da kupujemo knjige nedeljom u Platou pred pononoć, voleli smo da putujemo...nikad nismo otisli u bioskop, nikad nismo kupili tepih, nikad se nismo venčali ko ljudi. Živeli smo kao da imamo vremena, a njega zapravo nije bilo. Svaki dan je bio poseban. Ne znam šta sad. Fali mi početak dana, fali mi ona poruka za dobro jutro koji imam kome da posaljem...ali biću ok. Jutros sam stajala u kuhinji i lomkala plazma keks za doručak. Otvorila sam frižider i shvatila da sam sinoc vratila prazan tetrapak od mleka i da ga nema. Nasmejala sam se jer sam pomislila sta bi mi on rekao :"Pa da Jeco, tako je uvek na filmu, kad nekog više nema, prvo fali mleko! Sećaš se?", a onda bi se smejao onako ceo i zagrlio me i ja njega. Jutros sam se nasmejala sama.
Mislim da nema smisla više pisati bilo šta...ni priče, ni Shtiklu. Obećala sam da ću uraditi neke knjige za decu i to moram... Ne zaboravite da male stvari čine život, da oni trenutci smeha, nežnog ćutanja, biranja knjiga jedno za drugo, muzike...oni vrede najviše na svetu i ne može ih ništa zameniti. Najbitniji trenutak u danu je onaj u kom se probudite pored nekog i sa njim počnete dan.

Zoo vrt

Ovaj put neću da filozofiram, samo najtoplija preporuka - posetite ga!